Nasilnici opstaju, jer sve se radi po šablonu i da se što pre završi radni dan, da se razilazimo, kvota da se ispuni, formulari da se potpišu i, što se kaže, kud koji mili moji.
Niko se tim ljudima zaista ne bavi.
Ni uzrocima ni posledicama.
Ni okrivljenima ni oštećenima.
Bave se šablonima, protokolima.
“Koleginice, udaljiću vas iz sudnice ako ne prestanete da ustajete, rekla sam da vi i kolega sad ćutite, razgovaram sa strankama.”
Rekla je sudija nakon što sam treći put ipak ustala da kažem da je moja klijentkinja žrtva nasilja u porodici i da ne želimo da povučemo drugi deo tužbenog zahteva uprkos njenim preporukama i da smatramo da tuženom treba da se izreknu mere zaštite od nasilja u porodici.
Poslednji put sam vas upozorila, rekla je.
Sela sam, a ljutnja mi je izlazila kroz sve pore na koži.
“Nemoj da reaguješ emotivno, hladne glave se sedi u sudnici”, setila sam se saveta principala.
Onda je tuženi ustao i podrugljivo rekao da je tužilja sve izmislila.
Baš sve. Od početka do kraja.
Moja klijentkinja, tužilja, sedela je bradom oslonjena na svoje meke šake. Pomislila sam, kad sam je prvi put videla, kako te šake liče na šake moje majke.
Nemoj da reaguješ emotivno, rekla sam sebi.
Moja klijentkinja, tužilja, sedela je pogleda uperenog u sudiju, ali nije gledala u sudiju, već direktno u svoj strah.
U belinu koju je ostavila iza sebe.
Njen život pretvorio se u maglu, pa onda u čist prah.
Nije mogla da pomakne usne, iako je znala da sudija očekuje od nje da nešto kaže.
Na osnovu poluminutnog posmatranja, jer toliko je sudija imala vremena za nju, budući da je dva suđenja zakazala u isto vreme, (“kolege molim vas da se ne vučemo do sudnjeg dana”), zaključila je da je tužilja potpuno nezainteresovana za sopstveni slučaj. Je l’ čujete vi mene, vikala je, a moja klijentkinja je rekla da je čuje, ali da ne razume, KOJI DEO NE RAZUMETE, vikala je sudija, prevrćući očima.
Nema mesta do oktobra, rekla je, a do oktobra se nećemo vući, sad ćemo da završavamo.
Nema mesta u sudijinom rokovniku za žrtvu višegodišnjeg nasilja u porodici.
Ćutali su klijenti. Ćutali smo mi, punomoćnici.
A sudiji kao da je neko precizno skalpelom amputirao empatiju, pa je onda rekla: “Hajde da ja vas nešto zamolim, odrasli ste ljudi, bili ste dve decenije u braku, imate dvoje dece, hajde da vi sednete da se dogovorite oko svega ovoga.”
Ma kako nam to samo nikad nije palo na pamet?
Kad da sednu, nakon šamaranja na radnom mestu, silovanja na produženom vikendu, možda nakon onoga kad je polomio stolicu udarivši je o zid, pa ostatkom drveta pretukao svoju ženu, možda je tad bilo zgodno sesti i porazgovarati?
Bilo mi je potpuno jasno da se žrtvi ne veruje, jer nije na vreme prijavila.
Kolega je rekao da on tu neće previše da se meša, mislim mi advokati smo eto tu da eto samo pomognemo klijentima ovako procesno što se kaže, u tome što oni odluče.
Ovaj zasigurno ne reaguje emotivno, pomislila sam.
Poslednji put vas opominjem, koleginice, ne možete da govorite kad vam šta padne na pamet, tužilja može i sama da kaže da li ovo završavamo danas.
Mali je razmak između poslednje opomene i poslednjeg pozdrava, mislila sam.
Meke ruke jedne majke, modre, suve, pretučene, pretakala sam u reči, a podneske niko nije čitao, jer nećemo da se vučemo do sudnjeg dana. To nikom ne odgovara, čak ni nama advokatima, iako ljudi misle baš suprotno. Ne odgovara ni sudijama, ni strankama u postupku, nikome. Ali sistemski imamo problem sa tim što se ne obezbeđuje veći broj sudija.
Ni veći broj lekara.
Ni veći broj tužilaca.
Nismo se razvukli do sudnjeg dana, razišli smo se. Svako svojoj novoj borbi.
Jedan moj klijent, branjenik u postupku za nasilje u porodici, jer je opsovao svoju suprugu, imao je bipolarni poremećaj.
On nije bio dobro i tražili smo pregled neuropsihijatra.
Nije dato nijedno obrazloženje zbog čega nije zadržan u bolnici, stavili su ga u pritvor, a posle 30 dana ga pustili da se brani sa slobode.
Inspektor mi je te noći rekao: čekaj ga tu u stanici, neće ga zadržati.
Kako znaš, pitala sam.
Nema mesta u bolnici, rekao je.
A u pritvoru ima, pitala sam.
Videćeš sutra, ako ga puste, znači puni su, odgovorio je.
Moj klijent je nedugo zatim izvršio samoubistvo.
U rokovnicima i bolnicama nema mesta.
Izgleda da samo u crnoj hronici uvek ima mesta za sve.
Recent Comments